Uvek smo pecali kao klinci rečenice u filmovima koje smo kasnije izgovarali. Nekada smo to činili jer smo shvatali o čemu se radi a nekada čisto iz navike. Ali moguće je da nikada neće biti toliko izreka koliko je uzeto iz dela “Kad porastem biću Kengur” koji puni 20 godina od svog izlaska. “Munje opet” nismo mogli da gledamo jer je original pripadao smisleno određenom životu i strahujemo od nastavka. Tako se nadamo da i kod Kengura neće biti drugog dela.
Jednostavnost kao genijalnost
Umetnici su se često trudili da što jednostavnije izbace svoju ideju tako da će ona biti shvaćena. Možda je i suština genijalnosti da delo bude prikazano gotovo nehajno i lako ali sa stravičnom dubinom. Niko nije to uradio kao Raša Andrić sa Kengurom. Upoznali ste celu Srbiju preko mnogih likova koji nisu bili više od 10 minuta na ekranu. Nervozni taksista, ortaci u kladži, vlasnik koji je radio u Americi pa mu je svaka četvrta reč na engleskom. Da dodamo tu batice koji ne mogu da pogode dan, ortaka koji ne voli svoje ime jer zvuči pederski do roditelja koji ti smuvaju ribu. Jednostavno vidite Banjaluku koga boli đoka za pritisak i znate tog lika lično. Cvijanović je bio pola minuta kao pandur i uhvatio je sve što znamo generalno o pandurima. Kengur će ostati kapitalno delo srpske kinematografije u kojem je neko tako lako uspeo da opiše gotovo celu suštinu našeg naroda. Šta god još da napišemo biće nedovoljno. Stoga bolje da se podsetimo nekih izraza.
“Šone brate, Nebojša je malo pederski.”
“Pa ti onda gledaj film u novinama.”
“Vidi ja znam sebe ali ne znam tebe.”
“….i gde je Isusova ruka”
