U čast velikog filmskog kritičara Rodžera Iberta (Roger Ebert) počinjemo serijal tekstova o filmovima koji zaslužuju 4 zvezdice. Zašto četiri zvezdice? To je bila najviša ocena koju je Ibert davao za neki film. I često je bio na suprotnoj strani od većine ali verovao je svom želucu. Verovao je onom osećaju kada se sve kockice poklope, kad upijate film u one take maniru. U njegovu čast mi ćemo pokušati isto. Prvi na listi: Formula uspeha ili jednostavno “Moneyball”.
“Želiš da govorim?” – “Da, kad pokažem na tebe to znači da govoriš.”
Ovom rečenicom postaje nam jasno u kom smeru Bili Bin (Bred Pit) kreće kao generalni menadžer bejzbol kluba Oukland Atletiks. Snimljen po istinitoj priči, film prikazuje sezonu 2002 Oukland Atletiksa kada su promenom sistema i shvatanja igre uspeli da vežu 20 pobeda. Sve opisano, dovoljno je svakome ko ne prati bejzbol u Srbiji (99 posto nas), da skloni ovaj članak. Ali ovo nije film o bejzbolu.
Od scenarija, preko muzike i režije, do glumaca
To se dešava. Retko u velikom konceptu života, ali se dešava. I ne možete to objasniti, ne možete sročiti u rečenice trenutak kada se sve poklopi. To je ovaj film. Svaki izbor scene, muzika koja prati nenametljivo a daje izvrstan ton filmu, gluma Breda Pita i naročito Džone Hila, i scenario kakav se retko rađa. Takav scenario se upravo rađa kada na njemu rade Stiven Zailian (Buđenja, Tražeći Bobija Fišera, Šindlerova lista, Građanska parnica, Bande Njujorka, Američki gangster, Irac) i Aron Sorkin (Rat Čarlija Vilsona, Društvena mreža, Stiv Džobs, Molina igra, Suđenje čikaškoj sedmorici). To je duo kao kad spojite Romarija i Bebeta 94e ili Tonija Parkera i Dankana u Sparsima. Ne možete omašiti.
“Postoje bogati timovi, i postoje siromašni timovi……onda ide 50 stopa go.ana pa smo mi”
Kao što Bili Bin kaže u filmu: to je proces, to je proces, to je proces. I kod vas je to proces. Svi delovi su spojeni u savršenstvo. Na vama je samo da gledate. Sumnju, ideju, protivljenje, pad, pad, pokušaj uspona, pad, novu sumnju, nepoverenje. O da, ovo nije samo film o bejzbolu. I bolno je ne biti u mogućnosti da se kaže nešto više. Ali to je one take. To je taj osećaj koji će drugi prepoznati ne rečima, nego istim osećajem. Time smo povezani mi a i sam film.
Film je nenametljiv. Ne očekujte beng. Samo sedite i pustite da vozi. Pustite da saživite sa čovekom koji je na ivici otkaza, i kolegom koji pomoću nauke pokušava da reši sportski problem. Saživite sa čovekom za koga ćerkica neprestano brine. Prepustite se tihoj muzici i perfektnim dijalozima. Biće par trenutaka kada će vam se naježiti koža. Ništa manje se ne može očekivati od filma o bejzbolu koji to nije. Dovoljno rečeno.
Zanimljivosti
- Pošto nije bilo dovoljno novca da se snimaju utakmice na svim stadionima, stadion Dodžersa je osam puta maskiran kao drugi stadioni
- Kada je Sorkin odlučio da izvrši doradu Zailianovog scenarija, izneo je uslov da se Zailianovo ime zadrži kao scenariste, jer sam scenario je već izvrstan i ne oseća da ima išta naročito da doda ili oduzme.
- Stiven Soderberg je bio u priči za režiju ali je bio pri ideji da pravi igrači igraju sebe. Režiser filma Benet Miler je ipak odlučio da angažuje glumce
- Film je imao 6 nominacija za Oskara, uključujući Oskara za najbolji film, scenario, glavnu ulogu (Pit) i sporednu ulogu (Hil)
- Ovo je prvi bejzbol film posle Polja snova (1989) koji je dobio nominaciju za Oskara
