Krećeš na posao. Prihvataš gužvu kao nešto prirodno. Ali dok čekaš u redu, primećuješ tih nekoliko osoba za koje ne važe ista pravila. Ulaze u suprotan smer i obilaze celu kolonu. Pojačaš malo radio, dišeš na stomak. Kada bi te svakog dana ovo žigalo, pretvorio bi se u čoveka sa tikovima. Voziš dozvoljeno, a iza tebe ablenduje i nervozno svira batica. Na kraju te u potezu opasnog momka nervozno zaobilazi i posle 25 metara bez migavca skreće desno i staje. Toliko žurbe za 25 metara.
U redu u pekari, ili za meso, ili na trafici, sa vremena na vreme se pojavi individua koja živi na oblacima: “Daćeš mi 300 grama” kao da niko drugi ne postoji. Tad već nervozno dobaciš: “Gospođo pa ne možete preko reda!” Ona te pogleda nezainteresovano, a onda pogođeno. Usudio si se da progovoriš. Na kružnom toku malo malo neka glavica koja se priključuje ulazi direktno u tvoju traku. Ti sviraš, ali u tim očima je prazan pogled.
Uveče ti neko odgovara posle 32 sata za nešto što si već i sam završio dan ranije jer ti se smučilo da čekaš. Dok šetaš psa, kao soko osmatraš ljude kojima psi (opasnije rase) nisu na povocu. “Neće on” je čuveni odgovor koji se vrlo kasno ispostavi pogrešnim. Posle svega toga si kući. Uzeo si nešto za smirenje, jer ne možeš toliko da se nerviraš. Ali prođe ti misao i pitanje: Ko je ovde na kraju lud?
