Life

Da li mora 100 posto? One take postavlja logično pitanje

Počelo je kao put ka usavršavanju. “Radimo na sebi”, “Usavršavamo se”, “Napredujemo” i slični slogani i rečenice. Tu negde između je mogao da se vidi poster: Go hard or go home. Vremenom smo došli do broja lajkova, broja frendova, broja vjuova. Pa smo u skladu sa našom prirodom počeli da se poredimo. “Kako nešto moje vredi ako ima 55 pratilaca a onaj ima 830?”

Nikad nismo postavljali odgovor da baš zato što je limitirano na manji broj, vredi. Ali čak i u trenucima kad smo hteli sebi da damo oduška u bavljenju bilo čime, uvek bi se pojavio taj jedan koji je od vas očekivao maksimum. Nije bilo bitno da li je termin na fudbalu, izlazak uveče, možda i neki poslić. Ako je bio izlazak spremalo se nekoliko sati, na fudbalu ste morali da istrčite taj sprint na ivici srčke da biste pokazali. Žene po klubovima su vežbale kao da nema sutra i to sve na ivici izgladnjivanja Zbog čega? Zbog koga?

Igrice su pratile taj trend sve vreme. Da uživate u igrici, trebalo vam je nekoliko sati da je pređete. Put kroz nju vam je bio cilj. Ali onda su krenuli postotci. Tako obrnuta igrica davala vam je 32 posto. Morali ste iznova igrati iste nivoe pet, šest puta da bi sakupili procente. U teretani se dizala maksimalna moguća težina. Ceo svet je upao u ludilo. Maksimalno! Sto posto! Sve!

A onda je došao kovid

U sred tog naprezanja da dokažemo sebe drugima ili dokažemo OKP ideji sebe koja mora biti pod konac, došla je jedna “epidemijica“. Putovanja, izlasci, treninzi, šoping, sve je postalo zabranjeno ili maksimalno ograničeno. Sada cela ona filozofija konstantnog napredovanja po štetu zdravlja, ljubavi i sreće je pala u vodu. Ali vi ste se već navukli na taj model. I sad ne možete izaći iz kuće? Ljudska psiha je doživela težak udar kao što vidimo i dan danas.

Sasvim je okej biti u nečemu okej i dobar

Došli smo do tačke da ponovo podsetimo sebe šta znači biti živ. Osećati, prisustvovati. Nekima je teško palo, neki su se privikli. A i kompanije širom sveta su uvidele da se moraju smanjiti očekivanja. Oskara za najbolji film dobilo je pre par godina delo o ljudima koji žive u kamp kućicama. Počeo je da se slavi minimalizam u opremanju stana, a na kraju smo dobili i reklamu sa gojaznom klizačicom na ledu. Sad više nije bitno biti najbolji već biti srećan, u miru, ok i jednostavno dobar. Za sada se to prodaje. Videćemo sledeću čovekovu maniju.