Napisane su hiljade strana, radova i knjiga o Gaudiju i njegovim projektima. I danas traju učene rasprave o Sagrada Familiji, stoga je jasno da nemamo previše šta u tom domenu da ponudimo. Stoga smo se prepustili šetnji i pesničkom dojmu. Samo smo stajali i gledali te oblike.
Gaudi se igrao. Ne sa nečijom ozbiljnošću ili vremenom. Igrao se samo onako kako umetnik to može. Staro je pitanje da li umetnost može biti nešto funkcionalno. Na primer, knjige, filmovi, slike…njih upijamo i doživljavamo novi svet. Zgrada, pak služi drugoj svrsi. U njoj se živi, radi. Ali da li to isključuje arhitekturu kao vrstu umetnosti? Ne baš. Samo je jasno da je srećan onaj umetnik koji dobije sredstva da za širu publiku oživi svoju viziju. Primer za to su režiseri Novog Holivuda (1968-1983) koji su imali priliku i budžet da prikažu originalne ideje.
