Uzeo sam povodac i izašao sa Bigzom napolje. Težak je bio dan. Mozak je pun svakakvih misli, uglavnom negativnih. Znaju anksiozni ljudi na šta mislim. Ali borim se sa tim i imam dobrog pomoćnika. Ovde mislim na svoj telefon. Izvadim sluške i pustim muziku. Neki rok bluz i on me drži. Solaže su izuzetne, hajpujem sebe i izdižem se. Odjednom, jedva čujem svoju muziku. Prvo pomislim da se izvukao kabl ili šta već. Ali kad pogledam na telefon, vidim da mi je on spustio ton da ne bi štetilo mojim ušima. Vidi druže ako želim da se muzički odradim, to je moj izbor, ko si ti da se mešaš? 😀
Ovo sam primetio i kod drugih ljudi. Zapišti im sat. Oni pogledaju a sat im govori da bi valjalo u toku tog dana prošetati par kilometara. Neki ih čak upozoravaju da zapuštaju svoje telo. Zapuštanje našeg tela je poslednja sloboda koja nam je ostavljena, ne lišavajte nas bar toga 😀
