Svi povremeno to radimo. Svi povremeno bacimo pogled na to koliko nas ljudi prati. Kad ste portal ili instagram stranica, to mu čak ponekad dođe prirodno. Iako ne bi trebalo da bude. U suštini treba stvarati tekstove za srodne duše i ispoštovati one koji to nisu.
Ali ipak, svi i dalje pratimo brojke. Pohvalili smo Francusku kao domaćina Olimpijskih igara, i evo već čitalac manje. Dok smo ćutali, niko nije otišao. To je zečija rupa iz koje nema izlaska. Lajkovalo je njih petoro? Pa da li to znači da ovo ne valja što radimo? Slična pitanja idu posle toga. Svi smo dosta uznemireni i okrenuti ocenjivanju. Ali šta je ono što nas ipak drži kad se broj čitalaca smanji za 5 ili 10? Na kraju ostaje ono individualno, jače od svega. “Moram ovo napisati kako želim ili nema priče”. Kad tako pristupate, onda pišete za idealnog čitaoca a ne za čoveka, kojem se, dok je brisao dupe, nije svidela vaša objava. Neka ide svojim putem, za izmetom koji je pustio niz vodu.
