Knjiga 3 – Čudan san – Nikola Filipović

U no­ći, ko­ja je bi­la če­sto za moj um, ne­mir­na, na obo­du sna, do­šla mi je čud­na za­mi­sao. Vr­te­la se ne­u­hva­tlji­vo po umu ko­ji ni­je imao od­mo­ra, a on­da se ja­vi­la u svo­joj ce­lo­kup­no­sti. Bio sam pro­fe­sor u Kra­gu­je­vač­koj gim­na­zi­ji. Iz­me­đu sna i ja­ve. Bu­dan, ali su­vi­še za­mi­šljen, da bih za­i­sta ustao. Vi­dim te uli­ce ko­ji­ma ho­dam, isto ko­li­ko vi­dim kre­vet na ko­jem le­žim, na­spram rad­nog sto­la i pro­zo­ra. Za­tva­ram oči i po­no­vo ho­dam ne­kim čud­nim uli­ca­ma. Ne znam šta tra­žim na tim pu­te­vi­ma, ali či­ni mi se da je sce­na­rio već na­pi­san. Još kad sam bio ma­li, upo­zna­li su nas sa stre­lja­njem kra­gu­je­vač­kih đa­ka. Če­sto smo či­ta­li pe­smu De­san­ke Mak­si­mo­vić. Ka­da su nam pri­ča­li o tom do­ga­đa­ju, iza­brao sam da za­pam­tim ka­ko pro­fe­so­ra pi­ta­ju da li že­li da od­stu­pi, ali on od­lu­ču­je da bu­de stre­ljan sa svo­jim uče­ni­ci­ma. Po­sle sam sa­znao ne­ke de­ta­lje ce­lo­kup­nog do­ga­đa­ja, ali ovo što me po­se­ću­je no­ćas, ma­gli gra­ni­cu iz­me­đu re­al­no­sti i ma­šte. Ja sam na toj uli­ci, na­ba­dam de­lo­ve tro­to­a­ra ko­ji ni­su raz­ne­ti.

Spa­vao sam sve­ga če­ti­ri sa­ta, sa gla­vom nad za­da­ci­ma uče­ni­ka. Ne se­ćam se šta sam pre­da­vao. Stra­ni­ce ko­je oce­nju­jem su pra­zne, a opet… na nji­ma se po­ja­vlju­ju isto­rij­ski po­da­ci. Pr­vi i dru­gi srp­ski usta­nak. Na­pre­žem oči i kao da na­zi­rem od­go­vo­re na pi­ta­nja. Pro­fe­sor sam isto­ri­je, ka­že mi za­mi­sao ko­ju tač­ni po­da­ci ne za­ni­ma­ju. Ova za­mi­sao me vo­di kroz emo­tiv­no pu­to­va­nje, ja­sno mi je sa­da. Ali sa ko­jim ci­ljem? Otva­ram oči. Tu je kre­vet, i sto, i pro­zor. Za­tva­ram oči. Na uli­ci sam. Raz­mi­šljam o pret­hod­noj no­ći u ko­joj sam sla­bo spa­vao. Kri­vim za­dat­ke, ali sve­stan sam da oni ni­su vi­še bit­ni. Ko­ga la­žem? Znam da je ta noć ne­pro­spa­va­na zbog ono­ga što sle­di. Šta sle­di?

Za­mi­šljam de­ča­ke ko­ji­ma pre­da­jem. To ni­su de­ča­ci sa ko­ji­ma sam od­ra­stao, u mom do­bu. To su ne­ka dru­ga de­ca, de­ca dru­gih ro­di­te­lja. Gle­dam svo­je ru­ke. Ko­šu­lja ih pre­kri­va. Imam na­o­ča­ri i dr­žim tor­bu u de­s­noj ru­ci. Ju­tro je le­po, sve­že. Ho­dam sa ne­iz­mer­nom te­ži­nom u no­ga­ma. Za­mi­šljam sva ta li­ca ko­ja do­la­ze, sva­ki dan, u mo­ju uči­o­ni­cu. Pet­na­est, dva­de­set, tri­de­set ži­vo­ta u mo­jim ru­ka­ma. Ja ih mo­ram ob­li­ko­va­ti. Ni­sam ože­njen, ne­mam de­ce. To su mo­ja de­ca. Ne­sta­šni de­ča­ci, bla­gih po­gle­da. Ne ka­žnja­vam ih fi­zič­ki ni­ka­da. Raz­u­me­mo se. To su na­ši klin­ci iz kra­ja. Bu­du­ći mu­že­vi, oče­vi, rad­ni­ci. Bu­du­ći pi­sci, sli­ka­ri, maj­sto­ri, mo­žda i pro­fe­so­ri. De­ca, sa­mo de­ca.

Je­se­nji va­zduh ula­zi kroz otvo­ren pro­zor. Je­sen je, ta­ko je. Okre­ćem se na bok. U kre­ve­tu sam. Za­što mi ove mi­sli do­la­ze. Za­tva­ram po­no­vo oči.

Li­šće je na­pu­sti­lo svo­je sta­ni­še i na­se­li­lo uli­ce Kra­gu­jev­ca. Sti­žem u gim­na­zi­ju. Tr­zam se, ne­što me do­če­ku­je. Vi­še ni­sam ni ta­mo ni ov­de. Sa­mo po­vre­me­no tr­za­nje te­la bu­di me i vra­ća u moj svet. A on­da kroz ko­ji se­kund, sto­jim is­pred ško­le i gle­dam te uni­for­me. Lju­di tr­če. Ne­ma ve­li­kih po­vi­ka, sem onih na ne­mač­kom.

Za­tvo­re­ni smo u uči­o­ni­ci. Po ce­lom Kra­gu­jev­cu spa­sa­va se ko i ka­ko mo­že. Ne­ko je kro­čio u ovu ze­mlju sa svo­jom bo­le­snom ide­o­lo­gi­jom. Kao ma­ši­na, va­di čo­ve­ka iz ka­mi­o­na, ba­ca ga na pod, va­di pi­štolj, je­dan je­di­ni zvuk. Još jed­no ci­ma­nje, opet sam u svo­joj so­bi. Za­t­va­ram oči.

Đa­ci su oko me­ne. Re­kao sam im da ne bri­nu. Mi smo gre­škom ov­de. Iz­vu­ći će­mo se. Po­raz­go­va­ra­ću sa ofi­ci­ri­ma. Jak uda­rac u vra­ta. Ule­će pet voj­ni­ka. Is­te­ru­ju nas na­po­lje u dvo­ri­šte. Po­ku­ša­vam da ob­ja­snim: „To su sa­mo de­ca. To su sa­mo de­ca.“

Br­zo su svi ras­po­re­đe­ni u red. Sto­jim sa stra­ne. Ne­ko ko­nač­no obra­ća pa­žnju na me­ne. Ču­dan mu je iz­raz li­ca, mo­de­ran. Pri­la­zi mi, uni­for­ma ofi­ci­ra.

„Ovo će se sa­da de­si­ti. Tu ne­ma­te iz­bo­ra. Ali mo­že­te od­stu­pi­ti.“

Ka­ko? Ka­ko? Ni­šta ne go­vo­rim. Ti go­vo­ri su za no­vi­ne. Pri­la­zim de­ča­ci­ma. Gle­da­ju me upla­še­no.

„Bi­će sve u re­du.“ pro­go­va­ram. To su mo­ja de­ca. Ti ne­sta­šni de­ča­ci bla­gog po­gle­da.

Ču­ju se puc­nji.

Bu­dim se na­glo. Se­dam na kre­vet i dr­žim gla­vu u svo­jim ru­ka­ma. Sa­njao sam sva­šta u svom ži­vo­tu. Ču­dim se sve­mu što sam sa­njao. Ali ovo sam, kroz sve mag­no­ve­nje, raz­u­meo go­to­vo iste se­kun­de. Noć je iz­me­đu 19-og i 20-og ok­to­bra. Usta­jem i za kom­pju­te­rom za­pi­su­jem ove re­če­ni­ce, kao je­di­ni znak sa­u­če­sni­štva ko­ji mo­gu da po­nu­dim. Bez isto­rij­skih po­da­ta­ka. Sa­mo kroz um ko­ji je od­lu­čio da me po­ve­de na to pu­to­va­nje u je­se­njoj no­ći.