Volimo da odemo u bioskop. Kao ekipa. Volimo ukus načosa i spustili smo kriterijume dovoljno da znamo da se umetnički filmovi gledaju kod kuće, i ponekad na festivalima. Tako smo otišli kao duo i pogledali Brzinu metka (Bullet train). Iz nekog razloga prodavačica je dve karte čula kao tri. Dobro nije novac bitan. Ali film. 90 miliona dolara koštao je film sa nasiljem koje nije objašnjivo, niti ovde ima poentu. Tu je kao dekor. Nekoliko glumica sa A liste pojavljuje se na par sekundi, kao da gostuju u reklami. Poenta na kraju nije ni triler, jer nas na kraju nije ni zanimalo ko je namestio kome.
Prisustvujemo kontinuitetu
Postavljamo pitanje ko ovim i ovakvim filmovima daje ocene 6,7,8,9? Da li je inteligencija publike toliko opala? Amerika ima celu jednu filmsku industriju koja ima odlične filmove i pare Holivuda koje budu ponekad dobro utrošene. Ali u poslednjih par navrata su već počeli ozbiljno da nam vređaju inteligenciju.
Odlazili smo na Tora, Ljubav i Grom. Gledali nastavak Suicide Squada. I kad smo ulazili znali smo da ne dobijamo nešto naročito, ali volimo bioskop kao ideju. Ali ono što su ovi filmovi pružili, bilo je niže od bednog. Bili smo zgranuti nivoom. Izgleda da je Riki Džervejs bio u pravu kad je rekao da je sve kvaliteta vredno prebačeno na serije.
Akademija ima svoju političku priču
Oskar se dobija kako se dobija. Kad je Tramp bio pretnja, tri ili četiri godine pobede za režiju odnosili su Meksikanci. Posle smo slavili Južnokorejski film, potom film Nomad od koga je gledanje zida veći doživljaj. Na kraju su uslišili molbe i Vila Smita, a nagradu za najbolji film dobio je film o gluvonemima. Poređano sve tako da se niko ne uvredi, a kvalitet je manje bitan…to jest izgleda da više i nije bitan. I to je veliki šamar ogromnom broju fantastičnih umetnika koji jesu deo Holivuda. Ali je najveći šamar nama kao publici jer počinjemo da se bojimo odlaska u bioskop.
