Prolazeći kroz park, vidimo četiri, pet klupa na kojima se više ne može sedeti. Druge su opravljene neofarbanim daskama pa čine zanimljivu kombinaciju. Zelene braon klupe po parkovima. Bilo bi zanimljivo da je tako namenjeno, poput neke slične ideje u Roterdamu gde se ceo grad zasniva na urbanim neočekivanim idejama. Ali kod nas nije slučaj to.
Klasičan bezobrazluk
I možemo da govorimo o ovoj ideologiji ili onoj. Možemo pričati o veri ovoj ili onoj. Ili duskutovati koje je uređenje najbolje i gde je koji naš političar zeznuo stvar. Sve to što se dešava možemo da prebacimo na drugoga. Čak i jedan deo đubreta možemo da prebacimo na ptice koje ga ponekak izvlače iz kanti. Ali lomljenje klupa nema drugi razlog i drugog krivca. Krivci ste vi koji lomite. Jer ćemo se izraziti slično kao veliki pesnik: Ne lomite mi klupe! Ne znate koliko se romansi na njima začelo, koliko je prijateljstava započeto ili je završeno. Ne, TI (vi je previše uljudno) si popio pivo i po i probao da ispadneš mangup. A ispao si džukela (bez uvrede kucama sa ulice) I ostaćeš to, jer za tvoje stanje i nemogućnost empatije nema leka niti će ga biti! Nikada nećeš biti svestan da si samo deo nečeg neizmerno velikog!
