Izlazimo iz naših zgrada sa jakom jezom oko vrata. Ispod miške smo već gola voda. Moramo ući u kola. U Beogradu više nema vremenske zone kada negde nema gužve. Sedimo zbubani u našim automobilima. Lagano, gas, kočnica, gas, kočnica. Onda neko u istom smeru u suprotnoj traci promiče pored vas 80 na sat. Neki od nas urlaju u staklo, neki su umorni za to. Onima kojima ne radi klima, sikću na zube, kao Haski u letnje doba. Mislimo da nam je loše a onda pogledamo autobus. Čoveku je u oku lakat neke bake, dok je njegov lakat u stomaku debeljuškastog mladića. Stoje kao sardine naslagani. Uuuuu, ulazimo u tečniji saobraćaj…moša….gas, kočnica, gas, kočnica. A na radiju pucaju od radosti. “Jao Beograđani dan je predivan. Biće divnih 39 stepeni. Vreme je za more. Jao šta ćeš ti da spakuješ?” Vama kao u crtaćima para lagano izlazi na uši.
Sviranje i zviždanje kao šlag na tortu
Strpljenje nam nikad nije bilo na visokom nivou. Ali u poslednje dve godine smo baš preterali. Hodate ulicom dovoljno anksiozni, kada čujete onaj jezivi zvuk sirene. Taj zvuk je razvio sopstveni sistem podzvukova. Nekada ste vi osoba kojoj se javljaju sa pip pip. A nekad se okrenete misleći da je vama javljeno, a ustvari je svirnuto devojci u uskim farmerkama. Nekad je onaj baš dugi svir, kao opomena nekoj mučenici kojoj se ugasio auto jer vozi drugi put u životu. Ali najjače nestrpljenje je čekanje na zeleno. Tada momak iza vas sa obe ruke na volanu turira, kao da je do vas kad će se svetlo promeniti. Nije se upalilo ni žuto a on vas opominje sirenom. Ramena vam se skvrče do ušiju dok voditelji na radiju pričaju kako je sve sjajnoooo.
Ni kad izađete iz kola, buka ne prestaje
Taman ste stigli kući. Uzimate povodac, izvodite psa. Ks ks ks! Ljudsko biće se tako obraća ne psu, nego drugom ljudskom biću. Nekada smo se okretali kad nam zvižde kao goniču. To smo prestali. Ali ks ks nas uvek malo zbuni. Ako nije to, onda mladići sa jednog kraja parka viču drugarima ono poznato: “Aloooooo! Pa de ćeeeeeeeeš?” Na šta ovaj kulturno odgovara: “Majmune, sad ću se vratim!” Sad uz podizanje ramena ka ušima, propuštate i neki čudni polu vazduh kroz jedva otvorena usta, od gađenja. U parku je buka, cika i vika dece koja se sa dve godine raspravljaju sa svojim roditeljima. Ili vrište dva minuta bez prekida dok se majka pravi luda. Pre par decenija, iz tog deteta se ne bi čuo zvuk. Sad već ulazite u stanje blage neuroze sa drhtavicom, dok pored vas kao pucanj odjednom odjekne auspuh autobusa. Što kaže Kris Ria – Road to Hell.
