Sada smo došli do one tačke u vremenu kada je broj ljudi koji nikad nisu imali psihičke tegobe, nekoliko puta manji od ljudi koji jesu. Prešli smo sa vama “Šta ako pitanje” kao i putnu depresiju. Pre svega, treba navesti da ako zbog određenog psihičkog stanja ne možete svakodnevno normalno da funkcionišete, treba da se obratite stručnom licu. Dalje sa njim prolazite rutinu i postavljate odbranu od anksioznosti, depresije, napada panike itd. Mi smo tu samo da znate da niste sami. Mnogo ljudi pati i uglavnom nailazi samo na stručne odgovore gde niko ne priča sa njima kao sa ljudima.
Počinje kao nesigurnost
Delimo sa vama naša sabrana iskustva i zato se obraćamo sa Mi i ove misli su proživljene i doživljavane i dan danas. Nekad počne samo kao manji osećaj nesigurnosti dok izlazimo iz kuće. Kao što anksioznost može biti povezana sa opsesivnim mislima i depresijom. Tako i agorafobija može biti povezana sa socijalnom fobijom i napadima panike. Uz sve to neretko vas prati osećaj derealizacije o kom ćemo pričati drugi put.
Napuštamo dom i misli kreću. Da li, ili šta ako nam se desi neki gubitak kontrole. Da li smo popili prepisane lekove, pitamo se često. Neko se bori odlučno bez njih. Svako pokušava da se izbori. Znamo samo da stojimo u autobusu u grupi ljudi i naš um postavlja jednostavno pitanje: Šta ako sada samo meni deluje sve normalno a ustvari mašem rukama i prestravljujem ljude. Drugima kreće znoj i ubrzan rad srca. Nešto nije u redu sa organizmom. Kako znate? Dobili ste informaciju iz uma. Nije vam celokupan organizam skrenuo pažnju na konkretan bol. Informacija je iz uma.
Kako izgurati
Sa ovakvim informacijama se ne bori odgovaranjem i racionalizovanjem. Pokvareni deo uma to ne zanima. On se hrani strahom i panikom. Zato je dobro imati nekoliko alatki o kojima smo pričali ranije. Disanje iz stomaka, vizuelizaciju, asertivne misli. U poslednje vreme se čak počelo sa prihvatanjem svoje nebitnosti. Jer to je ono na šta ovaj strah gađa. Na sujetu. Mi moramo postići nešto. Mi smo kao neko, nešto bitno i sada nastaje armagedon po nas. Ali što recimo ne bismo pomislili da je samo postojanje naše ovde čudesno. Da smo na pravom mestu na kom moramo biti i da našu bitnost ili nebitnost ne određuje niko sem nas. To neće početi odmah, ali mnogi ljudi su nam javljali kako su u sred panike jednostavno odlučili da ne mogu više, da više nije bitno, okrenuli se i otišli kući umesto u Urgentni. Možda i umor drži neki ključ. Šta god da je, olakšavajući su trenuci kada progledamo kroz bodljikavu žicu psihičkih nedaća i vidimo da postoji druga strana.
