Hoda kao da vidi celokupan svet za sebe samog. Nenametljiv je. Ako mu se obratite, biće ljubazan. Ne jer je to društveni obzir, već zato što je istinski zainteresovan. Otvorite mu vaš um i srce i naići ćete na isto. Tako neprimetno hoda, i kad zastane i uhvati trenutak, stvori mu se ideja o fotografiji.
Na instrumentu snimanja već je podešeno na crno-belo. Ali hvata se živ svet, možda i previše živ kad bi bio u boji. Toga je ova umetnička duša svesna. Sve radi u one take maniru. Suština, ne detalji. Ne namešta se tu puno pre fotografije, jer je fotografija već doživljena. Klik.
Nastavlja dalje svoj hod i pogledom beleži i snima svet oko sebe. Shvata život kao ono što on jeste, pun mana, prohteva, nadanja, rana, nedaća. I opet, stoji uzdignuto i oseća lepotu kroz sve te pukotine. Lako je uslikati Ajfelov toranj i doraditi ga u posebnom programu. Uhvatiti nešto u trenutku, to je već Vitmenovski. Za to morate imati bogatu dušu. Ovaj umetnik je ima.
Možete mu prići kao neki fotograf i reći: “Malo je ovde mutno ili ovde ima sunca.” Saslušaće vas, ali neće promeniti. On nije tehničar. On je sama slika.
