Iako se često zvanično priča samo o postputnoj depresiji, pošto smo iskusili elemente svih navedenih u naslovu, tako ih i prezentujemo. Ovo dolazi iz ličnog iskustva.
Dve nedelje pred put pojavi se neka neizvesnost u čoveku. Kao nalet anksioznosti koji se, ako nastavi rast, lagano pretvara u osećaj nemoći. Čovek se oseti kao da ide na vešala a ne na putovanje. Razni scenariji ružni mu se otvaraju pred očima do trenutka da oseća nemoć odlaska, i to čak na dan odlaska.
Na putovanju, u sred prelepog grada ili predivne plaže čovek odjednom dobije osećaj da nema nikoga na svetu i da je kompletno sam. Skvrčen leži u zagrljaju žene koju voli, u nemogućnosti da shvati zašto jeca kao dete. Kod kuće su svi zdravi i zadovoljni, na putu je sa svojom ljubavi, a on ne može da se pomeri iz kreveta.
Poslednja, na koju se najviše obraća pažnja, je postputna depresija. Kad čovek vidi kako normalan svet funkcioniše. Kada oseti milion sitnih osećaja zadovoljstva u kojima se istopi, i nakon svega toga vrati se kući, gde nešto mora od ponedeljka da uradi. Mora da uradi, i mora da priča sa ljudima sa kojima ne želi i da gleda svu bedu iz koje je nakratko pobegao. I naravno vraćaju se i anksiozna pitanja koja uvek sarađuju sa depresivnim osećanjem. Ona toliko ispiju čoveka da ga vraćaju u skvrčeni položaj u krevetu.
Ako ništa drugo, bar znajte da niste sami, i da mnogo nas prolazi slično. Oruđe je sada dostupno na internetu i svuda oko vas u vidu meditacija, sporta, asertivnih misli. A nekad je zaista neophodno obratiti se psihijatru i možda uzeti pomoć lekova uz preporuku i strogu kontrolu doktora. Ali sve je to borba koju vredi tući ma koliko se činilo suprotno!
