Da li postoji išta gore od rada koji nije primećen? Postoji. Nezaslužena slava. Tu ne mislimo da je autor nedostojan, nego da je publika stvorila nešto što autoru ne pripada. Sa tim problemom se danas na društvenim mrežama suočavaju Šekspir, Bukovski, Andrić i Mika Antić. Suočavaju se u tolikoj meri da je neko na internetu iskazao mišljenje: Mika Antić je za studentkinje a Bukovski za manekenke. I nisu daleko od istine u tom iskazu. Ali glavni problem je što ova ekipa, a naročito Bukovski, ne mogu biti dalje od misli koje im se pripisuju.
Dajmo zaslugu koja pripada
Čarls Bukovski u jednom trenutku svog života gotovo da ništa nije radio 10 godina, osim što se opijao u lokalnom baru i tukao iza njega. Mrzeo je ljude, poznate pisce i izvikana dela. Rekao je da je zevao do ivice odlaska u VC, čitajući takozvana “velika dela”. Za posao iz snova je rekao sledeće: “Ako ti ne ide, sačekaj da krene. Ako nikad ne krene, bavi se nečim drugim.”
O ženama je imao raznoliko mišljenje. Primetile su ga zaista tek u njegovim pedesetim godinama kada se probio književno. O njima je pisao svašta a najmanje pohvale. Zato sledeći put kad uzmete njega u usta…setite se….Nije pričao da stremite ka zvezdama, niti da se trudite uvek. Bio je sušta suprotnost od svega onoga što mu vi pripisujete. Zato je i bio poseban. Jer je ogolio umetnost do one tačke gde se samo sušta istina može reći. Nestali su glamurozni opisi i idilične drame koje opijaju mase. Ostavio je samo čoveka na rubu. A to nije čovek koga volimo da stavimo u navodnike, zar ne?
