Volimo ih, timarimo, šetamo, hranimo. Neki od tih ljubimaca predstavljaju nama sastavni deo porodice i jednake stanare. To najviše možda razumeju vlasnici pasa. Ali počela je da nam pada na pamet jedna zanimljiva osobina ljudi dok šetaju svoje pse, naročito one koji imaju podignut rep.
Sve više i više kako šetamo naše pse, i pažljivo u jednom od džepova držimo kesu za izmet. primećujemo svoju opsesiju. Većinu naše šetnje provodimo posmatrajući šupak naših ljubimaca 😀 To nam je postalo glavno zaposlenje u šetnji. Bacimo pogled da li ima drugih pasa i kakvo je vreme, ali glavna koncentracija je na toj maloj rupi. Kao eksperti gledamo da li počinje da se širi i strepimo gde će se to desiti 😀 Ako kaka završi na betonu ili u parku, bez ikakvog problema kupimo. Ali dešava se da naš pas izabere duboko šiblje u sred lišća i mraka gde se razbijaju flaše piva. Toliko posvećeni nismo.
Kad istrošimo našu kesu, mi opet gledamo u šupak. Sad strahujemo da neće doći još jednom do duže nužde jer više kesa nemamo. I tako ukrug 😀
