Prvo smo bili spremani za praznike kao proslavu celokupnog života. Jurili smo, spremali se, sređivali, uređivali, dorađivali…onda su došli ti dani. Um je počeo da se bavi mesecima koji su protekli. Usledila je analiza šta smo postigli i u odnosu na koga. Jer kad god se um lati ćorava posla, idu osude, žaljenja, kajanja. I ništa od toga nije stvarno. To je uobrazilja našeg uma, klasična anksioznost i depresija. I tako praznici proteknu u krivici i konstantnom osvrtanju.
A onda praznici prođu
Depresija je bolest koja traje. Depresija je maratonac, uvek ima dovoljno svežine i za stotine kilometara. To je vrlo zanimljivo, za sve možete biti bezvoljni i umorni, ali za depresiju nikada. Praznici su došli. Osvrtali smo se nazad i očekivali anksiozno da se za praznike moramo provesti maksimalno dobro. Onda su prošli. Skinuli smo ukrase, koji i dok smo ih stavljali, nisu nam podigli raspoloženje (jer nije do njih). Sada sve to odlazi a mi sedimo sa mišlju kako stiže još jedna godina i kako nismo prošlu iskoristili najbolje.
Po stoti put, vratite se poznatim oruđima
Ponavljaćemo to u svakom tekstu, bezbroj puta ako treba. Ne poredite svoje godine ni sa čijim, vi ste poseban entitet. Velike ideje, zamisli i kajanja su oruđe depresije i anksioznosti. Udaljite um od tih grandioznih ideja. Bavite se stvarima dan po dan, minut po minut, mic po mic. Istežite se kad god možete, dišite duboko iz stomaka i ne svađajte se sa svojim mislima. To one i žele. Samo smirujte um disanjem, sportom, terapijom i lekovima, ako je potrebno. Ništa niste omašili ni pogrešili. Pustite godine i praznike njima samima, vaš cilj je trenutak.