To je problem sa kojim moramo da živimo. Entoni Hopkins je to savršeno nazvao egom. Svima nama u motiv gađa najuzvišeniji jedan posto bilo čega. Ali ljudski organizam nije vrhunskih 1 posto. Zato postoje ljudi koji igraju Pakmena iako je izašao Playstation 5. Zato ljudi trče polumaratone iako su maratoni vrhunac izdržljivosti. Tu je bitno biti individua. Samo pratiti svoj celokupni organizam. Um za sebe je smetnja i on nam postavlja prepreke. Ali ako intuitivno i iskustveno slušate govor svog organizma, na pravom ste putu.
Vrlo je teško imati opsesivne misli o tome kako vaš život treba da izgleda, dok je realnost nikad više suprotna. Onda se suočavate sa egom koji nemilosrdno traži maksimum. Ali problem je što maksimum nije ono što srcu prija. Nekad ste sedeli na kiši sa osobom koja vam se sviđa i menjali biste to za 30 zlatnih medalja u streljaštvu. Šta je onda to što vas koči? Ego i opsesivna kompulsija. Pogrešna želja za umišljenim savršenstvom i onda kažnjavanje sebe kada se isto ne dosegne. Koliko ste puta u umu imali savršenog partnera/partnerku po visini, zaradi, izgledu i onda niste mogli da se načudite sebi kakav vam je zaista partner zapao. Jer zaigrao vas je um. Pratite celokupan organizam iskustveno i intuitivno i doći ćete do svoje prave istine.
