Kad god odemo po malo prelepih reči, setimo se Hermana Hesea i knjige “Srećan je ko ume da voli.”
Elizabet
Na tvoje ruke, usta i čelo
pada bledo prolećno svetlo.
Poznajem tu nežnu čaroliju
sa starih toskanskih slika.
Majska lepotice, dražesna i vitka,
u nekom drugom životu
za Botičelija si boginja bila
u cveće odevena.
Ti beše ona od čijeg pogleda
uzdrhta mladi Dante
i nesvesno, tvoje belo stopalo
našlo je putu raj.
Kao neki oblak beli,
na nebu visoko,
lepu, nežnu i daleku,
osećam te, Elizabet
