Svako jutro, u cik zore, dva dobra prijatelja pozdravljaju jedan drugog i kreću zajedno na obalu reke Save. Po snegu, kiši ili toplom povetarcu ovo je bilo neko njihovo posebno vreme. Beg od svega. Samo blaga šetnja i priča, ništa više. Ni previše mladi, ni previše stari, samo dovoljno usamljeni da ispoštuju jedan drugog bez bilo kakvog dogovora ili obaveze. Pričale bi se svakakve priče, muške priče. Delio se smeh,nekad brige, nikad suze. O ženama se retko pričalo, šta više do tog jutra nije se pričalo uopšte. Možda je trebalo tako i da ostane. Između muzike koju sviraju vetar i voda čuje se i neko sećanje na taj dan…
Zna on o meni mnogo, sve neke moje male priče i velike probleme. Zna prijatelj da imam neku svoju pomalo čudnu ljubavnu priču. Retko pričam o njoj. Uvek sam nekako imao potrebu da je zadržim za sebe. Nekako mislim ako kažem previše, da će nestati kao san pred buđenje. Možda bih i trebao da mu kažem nesto o njoj. Možda… To jutro, ćutke smo išli jedan pored drugog. Znao sam da želi nešto da mi priča, bio je previše ushićen. Dao sam mu prednost, rekoh sebi: “Nema veze, pričaću mu priču o mojoj ljubavi drugi put. Može da čeka.” Samo sam trebao da čekam da počne, da nađe prave reči… I našao ih je. O.. i te kako ih je našao.
“Znaš… upoznao sam je. Onu moju, stvorenu samo za mene.” “Priča o ženi.. kakva slučajnost” pomislio sam, “Možda je vreme da ispričam i ja ono o čemu ćutim. Ali njegov je red sad… mogu ja da sačekam”. Kako sam samo bio glup. Da sam rekao nešto, bilo šta…A ja…Samo sam slušao. Pogledao sam ga prećutno, imao je moju punu pažnju. “Nije samo što je lepa, a veruj mi i više je nego lepa. Čak je i svaka njena mana čini savršenom. Provodimo dosta vremena zajedno samo pričajući. Poznaje me, prijatelju. Poznaje mi dušu. Na mom licu ume da prepozna svaku moju laž, svaku bol. Ništa ne mogu da sakrijem od nje. Sa njom nema foliranja. Ima te neke prodorne oči u kojima se izgubim i šta god da mi zatraži u tom momentu, njeno je. Na uglu usana ima pegicu u obliku slomljenog srca, nešto najlepše sto sam video. Šalila se tako jednom kako ću ja biti taj koji će da joj zaleči to slomljeno srce samo jednim poljupcem. Kako je samo lukava ta moja mala…”
U tom momentu njegovu priču prekinuo je moj uzdah koji nisam mogao da sakrijem. Pokazao sam mu rukom da sam dobro: “Previše svežeg vazduha, stara pluca i cigare ne idu nikako, nastavi slobodno”. Pogledao me je malo zbunjeno, ali je nastavio, samo što ja više nisam čuo njegove reči. Moje misli su vrištale. Znao sam svaki osećaj o kom priča, svaku njenu manu, osmeh i to kako je lukava. Znam… jer znam je i ja, upoznao sam je. Onu moju. Stvorenu samo za mene. Onu njegovu. Stvorenu samo za njega. Od tog trenutka znao sam svaku sledeću reč pre nego što je izgovori. Znao sam da ću, ako kažem nešto, bilo šta, slomiti iluziju ove žene u milion komada, onako kako je on meni uradio sasvim slučajno. I onda više ni njemu neće biti TA, stvorena samo za njega. Kao što nije stvorena ni za mene, ona je samo svoja, sebi dovoljna.
Shvatio sam da tu pegicu u uglu usana u obliku slomljenog srca nisu izlečili moji poljupci, neće ni njegovi. Jer to slomljeno srce zapravo nije njeno… To su srca desetine unesrećenih duša zakovanih njenom lepotom i tako tonu.. I tonu.. Tonem… O kako mi je samo jeftinu priču prodala. Kakvu priču nam je prodala.. Slušao sam i dalje o njoj, više iz svojih sećanja nego iz njegovih reči. Da sam nešto rekao prvi… Možda bi i on prećutao I pustio me da uživam u laži… Možda.. Samo da sam nešto rekao, da se nisam plašio… Možda… Možda ne bih izgubio sve… Možda…
U daljini, na obali reke čula se priča između starih prijatelja. Sretali su se svako jutro bez dogovora ili obaveze. Sretali su se sve do tog jutra. Jer nikada nisu pričali o ženama.. Možda je tako trebalo i da ostane. To jutro su se rastali. Jedan zauvek, drugi u neznanju. Svakako je obojici to bio poslednji put da vidi ovog drugog. Dva dobra stara prijatelja. Sve zbog jedne pege na uglu usana sa tim slomljenim srcem koje zapravo ni jedan od njih nije zalečio. Od tad se čuju samo vetar i žubor vode. I poslednji rastanak u vihoru uz poslednje reči među njima: “Znaš prijatelju… Ona je Anđeo” “Da.. i Đavo je nekada, bio isto to.
