Tako je. prisećamo se legendarnog albuma ali iz našeg ugla. Muziči, postoje daleko veći eksperti od nas. Ali samo pustite ploču, disk, kasetu, mp3. Šta god želite. Nazvali smo priču So what, a ne Kind of blue kako se zove album, jer ovo je Majlsovo So what. U našim umovima i dušama. Posle toliko albuma, nebitno koja je prava pozadina So what. Sve to izbledi u istoriji i sećanju. Naše sećanje je ta početna konfuzija klavira, kao tiha borba koja ne da trubi da prođe, da probije u još neopisano. Jer to je Majls voleo najviše. Da ode u neopisano ili sveže istraženo. Da zarije svoju trubu duboko u srce tog ritma i nađe…..sebe
Pa…….. šta se dešava
Džezeri ne stavljaju ni znak pitanja….svako pitanje je novi odgovor a svaki odgovor, novo pitanje u magnovenju uma dok prsti i usta sviraju. Ono što znamo je da je Majls voleo da zove svog pijanistu Bila Evansa noću. Spustio bi slušalicu pored uveta i slušao dok Bil svira. I tako satima. I znao je da prepozna šta svako donosi na sto. I Kenonbol Aderli i Džon Koltrejn. Tako je i sastavljao ekipu. Jednom je Herbi Henkok rekao – svirali smo i cepio sam pogrešan ton, Majls je zastao, odslušao ton…..i samo nastavio u drugom smeru na tom tonu kao osnovi. Nema greške, samo novih prilika. Tako kažu da je Majls napravio prvih pet albuma. Stalno je imao uvo na pločniku i slušao. Džez, fank, soul, bluz, hip hop….sve je odjekivalo u njegovom uhu. To se zove genije. Kako je rekao Volt Vitmen: budite radoznali a ne osuđivači. Majls je bio radoznao. One take ne može da vam predstavi ono što morate sami da doživite. Kind of blue na ploču ili disk ili mp3 i osetite ništa ili osetite sve ono što će vam promeniti život.
