Priča je jasna i jednostavna, kao i većina priča našeg dobrog Meta Dejmona. Sedeo je jedne večeri sa Skorsezeom i Džekom Nikolsonom. Skorseze je otišao do toaleta, a Džek je niotkuda počeo priču kako ne bi ostao ovoliko dugo u holivudskoj igri da nije i dobar pisac pored glumca. Naime kad čita scenario, može da uvidi kako da ga obogati ili da ne dira ništa.
Tako je Džek Nikolson uzeo scenario i scenu koja ima osminu strane. U njoj njegov lik Frenk Kostelo, pogubljuje čoveka u žbunju. Mnogi to pogledaju i kažu ok. Ali Džek gleda dublje. Kako da prikaže ovog kriminalca kao istinsko ljudsko zlo? Nikolson dolazi na ideju da umesto muškarca, njegov lik pogubljuje ženu. Nakon što ona padne, on prokomentariše: “ha pala je čudno” što implicira da se dugo bavi tim poslom i da postoji određen način na koji žrtve padaju što je jezivo po sebi.
Potom Džek stavlja u scenu svoju desnu ruku Frenčija koga igra Rej Vinstoun. On u ruci drži sekiru i sprema se da iseče žrtvu. Ali Nikolson ne staje tu. Njegov lik dodaje: “Čekaj mislim da želim da je opet je*em”. Tada ga Frenči pogleda i kaže: “Zaista mislim da treba da posetiš nekoga.” Cela scena je ušla u završni deo filma sem onog o seksu sa ubijenom. To dovoljno govori o umeću Džeka Nikolsona.
