Neki bi rekli da je sedeo u svojoj sobici na vrhu kule i posmatrao život. Odatle se javljao svakog jutra sa mislima koje je usput ili posle dužeg razmišljanja, sklopio. Obraćao se svima. Nekome je bio trn nekome spas. To je normalna posledica kada je neko pojedinac. Sećamo ga se sa skromnim osmehom na licu. Šta je uviđao i kako je beležio, činio se kao čovek koji je mogao imati hiljade poslova. Toliko je razumeo ljudsko stanje. A opet, kad pročitamo njegovu misao, svesni smo da je morao biti “čovek sa kule” jer niko drugi ne bi tako divno osmotrio stvari.
Parafraziramo, ali jednom je divno rekao kako moramo u ime svih vrsta, da pamtimo. Koliko mudrosti i širine u jednoj tako lako napisanoj rečenici. Drugi put je napisao da ko se rodio u Beogradu, postigao je dovoljno. U današnje vreme bune se stanovnici drugih gradova, jer nisu razumeli. On je iskoristio ime Beograd jer je u njemu trenutno. Ali moglo je biti bilo koje mesto ili bilo koji drugi grad. Suština je bila u sreći da postojimo, da imamo priliku da sagledamo. I kad tako postavite, zaista svako ko želi više čini se neozbiljnim. To je bila lepota i divota jednog Duška Radovića.
